Trajni čas umetnosti: Bor.

Narodna biblioteka Bor

28. februar – 26. mart 2012.

Učesnici i učesnice: Ana Stefanović, Vladimir Radivojević, Ivica Osmanovski, Jelena Miletić, Milan Stošić, Miroslav Mitrašinović, Saša D. Lović, Centar za neformalnu komunikaciju Nemušto, Samizdat Sloganova

Autori izložbe: Kontekst kolektiv, Beograd (Vida Knežević i Marko Miletić) u saradnji sa Zavičajnim odeljenjem Narodne biblioteke Bor i Centrom za nove medije_kuda.org, Novi Sad.

Isečak uvodnog teksta iz kataloga:

Koga je majka izgubila u Bor da ga traži.
— O industriji kulture, slobodnom vremenu i pitanju umetničke autonomije

Vida Knežević i Marko Miletić (Kontekst kolektiv)

98/96, učenica:

“Bor svi znaju po rudniku, uče u školi. Ali Bor ima još mnogo stvari – meni je lep Dom kulture, tu svako može da nađe šta mu se sviđa, tu se sklapaju prijateljstva. Ja dim u Boru ne primećujem. Za mene je Bor najlepši. Posle letnjeg raspusta kad se vratim ovamo ja prošetam ulicama da vidim da li se nešto promenilo.”

1.

Ovo su izjave stanovnika grada Bora, nastale za potrebe izrade Generalnog urbanističkog plana, zatim Detaljnog urbanističkog plana centra grada, kao i Detaljnog urbanističkog plana nove gradske četvrti „Bor 2“ tokom 1978. godine (1). U te svrhe je rađeno opširno istraživanje, tačnije sociopsihološka studija Bora, bazirana na materijalima prikupljenim intervjuima određenog broja stanovnika koji su iznosili svoje stavove i potrebe u vezi sa gradom u kome žive. Pored pomenutih intervjua, koji su tom prilikom i objavljeni u integralnom obliku, istraživanje je podrazumevalo i sprovođenje i analizu Ciklusa dnevnih aktivnosti, koje su u formi dnevnika vodile slučajno izabrane porodice iz Bora, kao i proučavanje Pripadajućeg i životnog prostora stanovnika Bora – stanovnici su zamoljeni da označe na karti grada gde najčešće obavljaju svoje životne aktivnosti i kakav stav i emocionalni odnos imaju prema određenim delovima grada. Teme koje su uključene u intervjuisanje ispitanika ticale su se, između ostalog, i mesta kulture i umetnosti u njihovoj svakodnevici, slobodnog vremena i slike grada.

Pomenuta studija nam je poslužila kao početna tačka u promišljanju savremene kulturne i umetničke scene u Boru. Uzimajući u obzir da se prvi put susrećemo sa kontekstom Bora, želeli smo da – koliko nam je to vremensko-prostorni okvir projekta dozvoljavao – mapiramo i promislimo ključna pitanja kulture, kulturne politike, ali i položaja lokalne savremene umetničke prakse koja egzistira u datom kulturološkom kontekstu. U tom smislu smo sproveli i seriju video-intervjua u kojima smo, direktno, pitali same protagoniste kulturne i umetničke scene Bora o stanju u kulturi u Boru danas. Pored pomenutih intervjua sa radnicima i radnicama u sektoru kulture, umetnicima i umetnicama koji učestvuju na izložbi, organizovali smo i radionice sa borskim srednjoškolcima, u kojima smo pokušali da izvedemo svojevrsni re-enactment intervjua iz 1978. godine, prilagođenih savremenom trenutku. Tom prilikom smo ih pozvali da i oni učestvuju u njemu, tako što će napraviti mini-intervjue sa svojim roditeljima, komšijama, prijateljima na pitanja: „Kako provodite slobodno vreme?“ i „Šta mislite o kulturi i umetnosti u Boru?“

…

107/99, vozač:

“Bor je industrijsko mesto, a do skora je bilo selo. Ja volim Bor, iako ima toliko dima, lep mi je. Ovde ima ljudi sa svih strana. Ja od nekada pamtim da se govorilo „koga je majka izgubila u Bor da ga traži“.

Iz malog rudnika je iznikao ovoliki grad.”

2.

Ukoliko pođemo od pitanja svakodnevice i realnosti u kojoj živimo, iako možemo konstatovati da ta realnost ima svoje specifičnosti, odstupanja, nepravilnosti i kontradikcije, kako političke, tako i ekonomske i kulturološke, ipak moramo zaključiti da njihov zajednički imenitelj jeste kapitalizam koji je danas na snazi. U tom smislu, i kulturu kao društveno polje ne možemo da posmatramo izolovano, već jedino i isključivo kao deo celine u kojoj je dominantan zahtev, kome se sve ostalo podređuje, onaj koji vodi ka generisanju kapitala kao večitog predmeta kapitalističke želje (Harvey, 2000). Stoga i savremene procese koji se dešavaju na planu lokalne kulturne politike možemo da analiziramo u kontekstu globalnih procesa.

Sa razvojem modernog doba i građanskog društva, mesto kulture u ljudskoj svakodnevici uglavnom se vezivalo za period „slobodnog“ vremena. Fenomen slobodnog vremena je tvorevina moderne epohe, koji je naročito u periodu tzv. fordizma, vremenu razvoja industrijalizacije i automatizacije, postao važno polje društvenosti. Striktna podela na „radno“ i „slobodno“ vreme određivala je u potpunosti tadašnje razvijeno zapadno kapitalističko buržoasko društvo. U svom tekstu pod nazivom Slobodno vreme Adorno analizira tadašnji diktat društva da se „slobodno“ vreme jasno odvoji od „radnog“ (Theodor Adorno, Kulturne industrije, 2001 [1972]). Postavljajući granicu u ljudskom životu između vremena koje odlazi na „rad“, a koje na „odmor“, „efikasnost“ radne snage na poslu bivala je uvećana. Naime, taj čin ideološke interpelacije imao je za cilj da svaki segment svakodnevice u potpunosti podredi generisanju viška vrednosti (profita); stoga pitanje slobodnog vremena ne stoji ni u kakvoj opoziciji prema pitanju rada (kako nam se to predstavlja), već je njegov zamagljeni produžetak.